Животна драма чувене зворничке професорице Барбаре Негројевић

Сто година школе

Written by Administrator Thursday, 24 December 2020 16:27

Можда Барбара и није била толико строга колико је, „синко си мој“, живот био суров према њој

Међу некадашњим ученицима зворничке гимназије име Барбаре Негројевић остало је као симбол строгости. Прича се да су немирној дјеци у основној школи пријетили Барбаром, да ће видјети када дођу код Барбаре у средњу.

Ученици у присуству Барбаре Негројевић нису били мирни само у учионици него и ван ње. Фарук Ножиновић, њен колега, сјећа се призора када је Барбара пролазила школским ходником па је и за вријеме одмора владала потпуна тишина.

За строгост, односно принципијелност, коју је пратила правичност, чувене зворничке професорице латинског и француског језика смо већ знали, а оно што нисмо знали о њој доноси нам њена снаха, Оливера Негројевић, која данас живи у Новом Саду.

Барбара испред Свеучилишта у Загребу 1943. године

Када гледамо Барбарине фотографије не можемо да се отмемо утиску да ово „оличење стогоће“ има изглед дјевојчице. Можда Барбара и није била толико строга колико је живот био суров према њој. Како ћемо видјети, поред њеног професорског рада, иза Барбаре Негројевић стоји врло сложена и узбудљива животна прича.

Барбара је рођена на Митровдан, 8. 11. 1916. у Загребу, од мајке Љубице, Српкиње, и оца Ладислава Цигуле, чија је мајка била Италијанка, а отац Хрват. Године 1918. Барбара је као двогодишње дијете остала без оца који је умро од Шпанске грознице. Њена мајка се поново удала и из тог брака стекла два сина и кћер. Барбара је уписала и завршила језички одсјек Свеучилишта у Загребу. Године 1939. упознала је артиљеријског потпоручника Милоша Негројевића, рођеног 1912. године у насељу Врачев Гај, општина Бела Црква, од мајке Данице и оца Владимира. Интересантно је да је и Милошев отац преминуо такође од Шпанске грознице, као и Барбарин.

Милоша је војна служба одвела у Хрватски Карловац гдје је упознао младу професорку. Услиједиле су љубав и вјеридба, а брак је спријечен почетком рата и депортовањем Милоша у војни логор Анверса у Италији, одакле је са неколико официра прокопао тунел у ноћи између 15. и 16. 5. 1942. и побјегао. Као слијепи путник из Барија бродом се пребацио у окупирани Сплит.

Барбара и Милош вјерени, 1939.

Даљи расплет догађаја за Милоша Негројевића био је права драма у којој се историјски и идеолошки сукоби преламају преко леђа обичног човјека. О томе би се, често речено, могао написати роман или снимити филм. Познати су нам и одређени детаљи, али о њима ћемо неким другим поводом. Довољно је рећи, рецимо, да је по повратка у Србију ухапшен од стране СС јединице и спроведен у логор на Бањици. Два пута је извођен у групи у којој њемачки официр „играјући се“, штапом одабира жртве за стрељање.

Ослобођењем Београда, 20. 10. 1944. године Црвена армија и Народноослободилачка војка ослобађају и логор Бањица, а потпоручника артиљерије Негројевића мобилишу у НОВ, да би у прољеће 1945. године био послат на Сремски фронт. Једно вријеме је био и командант ослобођеног Алексинца.

Барбара је још као студент држала приватне часове латинског, француског, италијанског и југословенске књижевности како би могла помоћи школовање два полубрата. Један је као симпатизер југословенске идеје, студент права, Иван, измрцварен и убијен у Јасеновцу. Други брат је завршио медицину и дуго година био начелник Инфективне клинике у Бјеловару. Рат је провела као професор у Вуковару

По ослобођењу Барбара одлази у Алексинац и у православној цркви се 28.8.1945. вјенчава за Милоша Негројевића. Након тога, настаје нова животна драма, сада већ породице Негројевић. По пријави побратима, Милош 1946. године бива осуђен „у име народа“, свега неколико мјесеци прије него што ће му Барбара родити сина Мирослава. Вишегодишњу казну затвора Милош је провео у Лепоглави и Калварији, у Земуну. Након изласка, породица је била принуђена да се пресели у Добој, а потом у Зворник, уз редовне ноћне упаде ОЗНА-е.

Милош је ипак завршио економију и дуги низ година радио у „Јадру“, и био омладински тренер гимнастике, као предратни првак Балкана на двовисинском разбоју.

Професорица Барбара, висока 155 цм, енергична жена, јаког гласа и праведних принципа, до одласка у Зворник предавала је у Белој Цркви и уз тешку муку подизала дијете. Жена „народног издајника“, ишла је зими по снијегу да сијече дрва за огрјев. Ђаци су је памтили као строгу, али правичну особу.

Зворнички адвокат Милош Перић, испричао нам је нека своја сјећања са часа латинског језика код професорице Барбаре Негројевић.

– Кад су други предмети, ходамо по учионици док не дође професор. Међутим, када је латински сједимо сви мирно у тишини док не уђе професорица. Не знамо да ли ће нас питати, плашили смо се стварно. Барбара је обично тражила да се преведе нека реченица коју она зада из читанке. Ми напишемо испод реченица превод, али страх нас, јер ако она затражи да види и открије превару, готов си. Са нама је у разред ишао је двометраш Вито, кошаркаш и шаљивџија. Прозове њега Барбара да одговара, устаје Вито од два метра, а крај њега Барбара метар и по висине. Барбара гледа у њега и каже: ʼЕ синко си мој, ниси ти то добро научио. Хајде узми…ʼ И узме Вито нешто да прича као, а она дође код њега и каже му: ʼСинко си, спусти књигу да видим да ниси написао преводʼ. Он спушта књигу, а књига стоји изнад њене главе – с осмјехом се присјећа Перић и додаје:

– Она је предавала и француски, но већина нас је учила руски, пошто нам је разредна предавала руски, а Вито и Бранка Средојевић су учили француски. И тако, усходао се једном Вито пред час француског код Барбаре, питамо га: ʼШта је Вито, шта је било? – Јој само да ме данас не питаʼ, вели Вито. А њих двоје само.“

По још неким причама видимо да је професорица Барбара имала узречицу: „Синко си мој“. Мирзет Мустафић у својој књизи „Опрости ми“, спомиње Барбару Негројевић на неколико мјеста: „Тек што је почела школска година, почела су и прва испитивања из латинског, и то слагање времена. Професорица Барбара подиже Нешада Шабића да одговара.ʼПрофесорице, ја сам оставио латински за поправни.ʼ Професорица једва дође себи, па прозва Мирзета Мустафића да настави с преводом гдје је Енвер Дедовић стао. ʼПрофесорицеʼ, рече Мирза, ʼи ја сам, као и Нешад, оставио латински за поправни.ʼ Те године Нешад и Мирзет нису више стријепили од часова латинског,“ наводи се у Мустафићевој публикацији.

Затим у наставку налазимо и другу причу о Барбари Негројевић. „Ученик Боршнер Борис, сух и висок, био је болестан прошле недјеље, болио га је ʼстомекʼ, како је рекао, па сада одговара латински и некако савијен као да га опет нешто боли. Ријеч аферо, афераре мијења, али накарадно. Професорица га пушта да види докле ће све ићи. Борис се на крају захлађује са аферис, АФЕРИМ. ʼСинко си мојʼ, рече професорица, а затим се поче смјешкати, па онда гласно: ʼЛудо једна!ʼ Затим професорица настави кашљати, оно храпаво, па се ту и загрцну, изгуби дах и готово да ће пасти. Придржа се руком за ћошак клупе, сва блиједа. У разреду тајац, ученици непомични, помислише – умрије професорица. Мирзет, који је оставио латински за поправни испит брже-боље слетје до Мује у кухињу и узе двије коцке шећера и чашу воде и то донесе својој професорици. Професорица се опорави. Мирзет и Нешад нису пали те године на поправни. Професорица им је поклонила двојке, јер је те године ишла у заслужену мировину и није хтјела кварити себи те дане испитима – стоји код Мустафића.

Барбара Негројевић је умрла од карцинома у 57. години живота.

Доктор Мирослав Негројеви- понос зворничке Гимназије

Син Милоша и Барбаре Негројевић, Мирослав Негројевић уролог са међународном репутацијом, завршио је гимназију у Зворнику. Имао је несрећу да, због поменутог статуса, и у школи, и на факултету, и у војсци буде без икаквих бенефиција које су имали остали.

Са високим просјеком завршио је медицину у Београду и вратио се у Зворник. Ту је радио као хирург у екипи шефа Ђоје Стојановића. По препоруци доктора Стојановића, потражио је специјализацију и дошао на Урологију, у Нови Сад. Послије завршене специјализације, веома брзо је постао шеф оперативног одјељења, шеф ендоскопије, као и страни асистент при Университé Цлауде Бернард Лyон 1. Као стручњак, објавио је више међународно признатих радова, а једна оперативна модификација носи име по њему. Године 1986. први ради трансплантацију бубрега у Новом Саду, а укупно 35 током каријере.

Приликом једне вишечасовне операције, колега га је нехотично убо иглом пацијента зараженим хепатитисом Ц.

Био је предиван отац, супруг, домаћин, цијењен због своје човјечности и једноставности. Волио је своју малу радионицу у којој је, из хобија, радио дуборезе и позлату икона.

У политичком раду био је у вјечитој опозицији структурама које су гледале личне интересе. Четири године је био опозициони посланик у Савезној скупштини. Једно вријеме је био и потпредсједник Скупштине Новог Сада.

Хепатитис Ц довео је до појаве карцинома. Преминуо је 2010. године. За собом је оставио сина Михаила, кћерку Барбару, и супругу Оливеру.

Мирослав са супругом Оливером 1996. године у Скупштини града Новог Сада

(За инфобирац.нет приредио Станислав Томић)

Посјета Нермине Хаџиграхић - ректора Универзитета у Тузли

Written by Administrator Friday, 25 December 2020 16:04

У Средњошколском центру „Петар Кочић" Зворник одржан је састанак са проф. др Нермином Хаџиграхић, ректором тузланског универзитета и некадашњим ђаком ове школе.
Договорено је да проф. др Нермина Хаџиграхић буде један од рецензената монографије о средњошколском образовању у Зворнику.

Са проф. др Нермином Хаџиграхић разговарали су Станислав Томић, главни уредник монографије и други чланови Одбора за припрему манифестација поводом обиљежавања стогодишњице зачетка средњег образовања у Зворнику, Милош Ивановић и Јованка Глишић. Иначе, и проф. др Нермина Хаџиграхић је члан споменутог одбора који је основан одлуком Градске управе.

Фарук Ножиновић – човјек који је водио први женски одбојкашки клуб у Зворнику – четири брата, четири професора физичког васпитања

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 20:14

У монографији о стогодишњици средњошколског образовања у Зворнику важно мјесто заузимаће и Фарук Ножиновић, дугогодишњи професор физичког васпитања у школи која данас носи назив СШЦ „Петар Кочић“. Човјек ведрог духа, усправног хода, радо је причао са нама о свом образовном путу, првим спортовима, клубовима, настави, породичним успјесима.

Фарук Ножиновић је у Зворнику завршио основну школу и двије године, односно први степен учитељске, а онда још двије године у Бијељини како би постао учитељ. Прво радно мјесто као учитељу му је било у Витиници.

– То је било 1968. године. Чим сам добио посао, стигао је и позив у војску. Међутим, замолио сам их да одгодим одслужење војног рока макар неколико мјесеци како бих зарадио коју плату. Тако је и било. У марту добијам позив за Школу резервних официра у Задру, а по повратку ми нуде посао у Међеђи, за коју ја до тада нисам ни чуо. Одмах сам то одбио јер сам мислио да младом човјеку није мјесто на селу те сам у Тузли уписао Педагошку академију и као најбољи студент наставио студије ДИФ-а у Сарајеву. И ту сам двије године био најбољи студент и као награду нисам вратио 4.000.000 динара студентског кредита. Завршетком студија, дошао сам у Зворник да се одморим, а већ су ме на ДИФ-у у Сарајеву нудили да останем асистент на пливању, атлетици. Тада ме видио мој професор физичког Војо Божић и питао да ли сам дошао да њега замијеним јер он није завршио високу школу. Исти дан је стигао и позив директора Чеда Лазаревића који ми је понудио посао и у свом стилу рекао „плата је 300.000 тисућа, па ти изволи“, а када сам био учитељ плата је била 50.000 динара. Прихватио сам његов позив и почео са радом у средњој школи 1974. и радио све до 1992. године и избијања несрећног рата, када сам отишао у Њемачку – прича Ножиновић.

Имао папире, али напустио Њемачку

– У Њемачкој сам са супругом и двоје дјеце био 11 година. Добио сам сталне папире, али сам ријешио да се вратим. Питала ме је једна госпођа, да ли знам да ти папири вриједе 20.000 КМ на црној берзи, а ја сам јој рекао да их поклоне некоме коме су потребни јер ја никада више нећу доћи код вас. Она се изненадила па ме је упитала зашто и додала да је у БиХ био рат, а у Њемачкој је љепота. Рекао сам јој да то није никаква љепота, у Њемачкој не могу да дишем, изађем на Рајну не дају нам роштиљ, станем на траву ето некога да ме казни – присјећа се Ножиновић.

Најважније да ученици имају навику да вјежбају

Професор Ножиновић сматра да је основна улога овог предмета да дјеца стичу навике да вјежбају.

– Мени су дјеца увијек носила опрему и било је лијепо видјети их у црно-бијелој опреми. Ја сам им рекао да је то услов за добру оцјену, а да ли ће она бити и виша зависи од тога колико покажу на часовима. Мени је најважније било да стичу навике да вјежбају – прича Ножиновић.

Љубав према спорту „од малих ногу“

Ножиновић каже да је дјетињство, заједно са браћом, и друговима проводио у згради „Партизана“ која је била поред старе аутобуске станице, у близини данашње „Поште“.

– „Од малих ногу“ смо ту проводили вријеме. Моја браћа, другови и остала дјеца из Зворника. Играли смо фудбал, бавили се гимнастиком. Ту смо проводили цијели дан. Некако смо сви били окренути спорту. А кад се сјетим зграде „Партизана“, чини ми се да би је, не јачи земљотрес, него јача промаја оборила. Но, за нас, она је била храм спортова – присјећа се Ножиновић и додаје да је љубав према спорту била пресудна да заврши ДИФ.

Боље зарађивао као студент него као професор

У вријеме када је Ножиновић завршавао ДИФ, многе његове колеге нису имале завршену високу стручну спрему те су ванредно завршавали факултет. То је била прилика да овај изузетни студент заради учећи ванредне кандидате.

– Полагали су и они испите, али обично се нису сналазили у статистици, анатомији и физиологији. Један пријатељ из Тузле ми је чак платио хотел у Сарајеву, иако сам имао дом, како бих имао све услове да студирам и њега учим. Као награду, код њега сам касније полагао возачки испит, а чак ми је дао „фићу“ да сам возим и припремам се, иако никада прије нисам возио. Често смо ванредне студенте учили ритмику и плесове, односно скијање. Отишли бимо на Јахорину и од сваког студента наплаћивали по 5.000 динара, а уколико не положе испит враћамо новац. И сви су полагали. Заправо, ја сам имао једну тајну. Нисте могли све да научите из књиге, поготову ритмику. Ја сам сваки корак записивао, потом елементе скијања, а други су мислили да ако једном савладају градиво да га неће заборавити, међутим то градиво се брзо заборави. Ту свеску нисам никоме дао, а од ње сам пуно зарадио – каже Ножиновић и додаје да има и једна анегдота са полагања испита из ритмике.

– Професорица Равијојла је била једна меланхолична особа која никада није давала десетку, без обрзира како одговорите и урадите демонстрацију, уколико нисте њен студент четири године, а ја сам двије био у Тузли, а двије у Сарајеву. Она је мене похвалила приликом полагања испита и дала деветку, а мени треба десетка за просјек. Тада су сви студенти који су пратили испит питали шта ће онда бити са њима, ако сам ја добио деветку. Када је она упитала зашто, они су одговорили да сам ја све њих спремио за испит. Она се онда присјетила да има неки студент који подучава остале и лако полажу испите, али није знала да сам то ја и уписала ми је десетку – наводи Ножиновић.

Тренирао рукомет, водио одбојкашице и кошаркаше

Фарук Ножиновић је као основац тренирао рукомет, а касније је водио кошаркашки и женски одбојкашки клуб.

– Рукометни клуб је био први клуб од малих спортова који је основан у Зворнику. Наравно, ту је раније био и фудбалски клуб. Ја сам прво тренирао кошаркашки клуб и водио их од Друге републичке до Друге савезне лиге. Међутим, тада сам одустао јер је било потребно тренирати два пута дневно, а ја сам предавао и физичко и одбрану и заштиту и просто нисам могао физички да стигнем све обавезе. Дан је почињао у седам ујутро, а завршавао се око поноћи, те сам ријешио да се повучем. Нисам се ни поштено одморио, а добио сам захтјев да покренемо женски одбојкашки клуб. Нисмо тренирали у „Партизану“ већ у нашој школској сали која није била условна. Ми смо прво окупили само дјевојчице из школе и одмах су нас убацили у такмичарску лигу. Прве године смо били претпосљедњи, а већ наредне године прваци јер су биле јако талентоване. И у одбојци сам екипу довео до Друге савезне лиге, а прекинуо сам да тренирам јер су многе дјевојке ишле да студирају, друге се удале па је било тешко кренути испочетка. Послије сам преузео мушку екипу која је била једна од најбољих у Зворнику, али сам због повреде тетиве морао да прекинем рад и од тада нисам никога више тренирао. Снагу сам чувао за часове – истиче Ножиновић.

Четири брата професори физичког, пети економиста

Најстарији Фаруков брат Ферхат је, каже, најзаслужнији што су изабрали да буду професори физичког васпитања.

– И код мене је пробудио жељу да студирам ДИФ. Када сам био у војсци питао ме је да ли ћу читавог живота бити сеоски учитељ или ћу спремати пријемни и студирати. Иначе, сви смо завршили средњу школу у Зворнику. Други брат Фаих, након студија ДИФ-а, је радио у основној, потом у ТШЦ и онда прешао у Економску школу. Најмлађи Нихад је био занатлија, машин-бравар. Када је добио жутицу, мајка је питала да ли му можемо помоћи да и он студира и да се више не бави тим послом. Иначе, отац је говорио да је доста школе и да мало радимо, а мајка је увијек стајала иза нас и говорила да учимо кад смо већ добри студенти и када то волимо – рекао је Ножиновић чији је брат Ферхат касније магистрирао па докторирао на Универзитету у Тузли и био шеф катедре до пензије.

– Једино нас је „изневјерио“ Сакиб, који је завршио економију, а био је најбољи од свих нас. Он је био изузетан центарфор у Дрини, али је добио жутицу, оперисао слијепо цријево и имао упалу поребрице, све готово у истом тренутку, тако да је одустао од спорта и завршио економију те једно вријеме у Зворнику био технички директор „Универзала“  – испричао нам је Ножиновић.

(infobirac.net)

Милица и Драго Сабљак – брачни пар који је обиљежио зворничко школство

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 20:03

Поводом јубилеја који ове године обиљежава зворнички средњошколски центар доносимо вам причу о брачном пару, Милици и Драгу Сабљаку, коју нам је испричала њихова ћерка Светлана Кљајић, која данас живи у Лондону, у канадској покрајини Онтарио.

Овом приликом јој се захваљујемо што нам је својим сјећањима приближила животе људи који су дали значајан допринос у развоју образовања, а самим тим и Зворника у цјелини.

Милица Сабљак

Милица Сабљак је рођена 11. фебруара 1928. године у Шапцу, од мајке Милке и оца Перише, који је умро када је Милица била мала, тако да га није ни запамтила. Миличина мајка, Милка, била је позната модисткиња, имала је свој кројачки салон у Шапцу и својим радом, како је говорила, и иглом одшколовала је двије ћерке на факултетима у Београду.

Милица је основну и средњу школу завршила у Шапцу. Након средње школе она одлази на студије географије на Приородно-математичком факултету Универзитета у Београду. У то вријеме, по завршетку факултета професори су још увијек имали могућност да бирају гдје ће се запослити. Милица је имала понуде на више мјеста, и по сјећању њене ћерке Светлане која нам прича ову причу, поред Краљева и Лознице, Милици је, такође, био понуђен и Зворник. Отишла је на сва три разговора за посао.

– Краљево ми се се чинило далеко. Лозница ми се тада учинила некако исувише прашњава, а тог неког лијепог, топлог прољећног јутра кад сам стигла у Зворник, Зворник је био окупан сунцем, чист, црвени камион је шмрком прао улице, и све ми се чинило лијепо и егзотично на неки начин. Све је мирисало. Најљепша је била смарагдно зелена Дрина и њене обале. И тако ја пређох мост и остадох у Босни – причала је касније Милица кад су је питали како је дошла у Зворник.

Након што је одлучила да прихвати понуду зворничке у гимназије, изнајмљује собу у кући ондашњег свештеника зворничке цркве и почиње да ради. Ту ће упознати свог будућег супруга, Драга Сабљака, који је у Зворник као директор школе већ дошао из Сарајева. Њих двоје ће се вјенчати 1955. године.

Као професор географије учила је своје ученике свему што географија треба да учи – ријекама, планинама, географским ширинама и дужинама, звијездама и земљама – али је у исто вријеме била особа танане, умјетничке душе, некако испред свог свремена, увијек испуњена љубављу. Једном ријечју, другачија.

Увијек се поносила чињеницом да скоро никада није изостала са наставе и да никада није каснила. Испратила је 40 генерација ученика уз изузетну љубав према свом послу. Никада је није напустио ентузијазам и увјереност да је бити просвјетни радник и преносити знање велика и одговорна мисија.

– Читав свој радни вијек је учила, стицала нова знања, издвајала интересантне чланке из новина, преписивала одломке из књига, како би на часовима као разредни старјешина, поред географије, учила своје ученике животним поукама, љубави, толеранцији, разумијевању. Све своје ученике је бескрајно вољела и поштовала и знам да је оставила дубок траг у животима тих људи, јер ми се многи и данас јављају, спомињући је по љепоти душе и узору који им је пружала – каже њена ћерка Светлана.

Била је, како сазнајемо, заљубљеник у природу, дуге шетње, цвијеће, Дрину, вољела је људе. Читала је пуно и увијек у људима препознавала само добро. Била је тиха жена, али пуна снаге, стрпљења и разумијевања за свакога. Никада никога није осуђивала. Презирала је подјеле свих врста.

Милица Сабљак је била добитник неколико значајних награда, а једна од најзначајнијих је Златна Медаља „Станко Николић“ највише признање које град Зворник додјељује заслужним грађанима, а које је 2009. године Милици додјељено на свечаној сједници Скупштине општине Зворник.

Под старе дане, у самоћи свога дома, открила је да има таленат за сликање. Сликањем је одмарала душу и испуњавала дане. Радила је мале аквареле пуне боја и радости. Када их је њена ћерка показала једном сликару, он је, не знајући уопште Милицу, рекао да је сликала као дијете, ведро и раздрагано, чисте душе.

Милица Сабљак је преминула 19. јула 2011. године, у Зворнику. Њена ћерка, која живи у Канади, била је уз њу у тим данима, сјећа се да јој је мајка Милица оставила списак коме шта да поклони, а њој је, како каже, оставила вјечно сјећање и понос што је њена ћерка.

Драгутин Сабљак

Историчар по струци, Драгутин Сабљак, познатији као Драго, рођен је у Сарајеву 1924. године. У Зворник је дошао крајем четрдесетих година прошлог вијека, као директор средње школе, свега неколико година по оснивању Ниже гимназије у Зворнику.

Био је прави ентузијаста, поштен и одан, а изнад свега одговоран. Спавао је по доласку у Зворник у учионици на клупи, док се није снашао и изнајмио собу. Ћерка Светлана се сјећа једне анегдоте из периода доласка њеног оца у Зворник, коју је сам испричао. Наиме, када је дошао, у школи је као послужитељ радила стара Рифа. Сама, старија жена, Рифа је Драга завољела као своје дијете које никад није имала. Кувала му је, прала, бринула се о њему. Једном је за потребе ликовног образовања била наручена скулптура која је, по природи ствари, била гола. Свако јутро када је Драго обилазио уционице прије уласка ђака, скулптура је била умотана у новинске хартије. Рифа је тада твдрила: „Велика је то срамота, директоре мој. Морала сам га пресвући.“

Драго Сабљак је био директор школе све до 1958. године. Касније је прешао у привреду и постао директор УПИ-јевог огранка у Зворнику. Слично као и његова супруга Милица, био је вољен и поштован од својих ученика, који су га читав живот ословљавали са „директоре“ и са којима се дружио до краја свог живота.

– Једне давне године, када сам ја била још у основној школи, тата је добио посао у Сарајеву и рјешење за стан. Ја сам се радовала томе, пошто сам много вољела баку, татину мајку, Илинку и дједа Славка, који су живјели у Сарајеву, као и моја тетка Драгица и тетак Михајло такође. И онда, изненада, тата се враћа и саопштава да без Дрине, пецања, Зворника и другара не може да живи тамо у Сарајеву. И тако смо остали“, прича нам Светлана, „и што је бака Илинка говорила, ко зна зашто је то добро.“

Поред школе коју је водио и обезбјеђивао кадрове, Драго је био изузетно вриједан и марљив човјек. Тополе поред Дрине су биле његово дјело и дјело његових ученика. Многе липе по Зворнику, по којима је некада Зворник био препознатљив, а које су на жалост у међувремену посјечене, такође су садили он и његови уценици. Тако је волио да се дружи са ученицима и у позним годинама. Тада би се евоцирале успомене и догодовштине из школских дана, а смијех и добра енергија увек су били ту.

Знао је све да ради, и није волио да му мајстори пуно тумарају по кући. Увијек је говорио да је сам свој мајстор за све, што је скоро и био. Поврх свега, Драго је био и фудбалер Дрине. Остао је упамћен као човјек кога су поштовали и вољели, али и он је волио људе и био веома друштвен и комуникативан. Био је духовит, шармантан, дивно је пјевао. Људе је волио без разлика. У кругу његових пријатеља могли су се наћи и високи интелектуалца, али и посве обични и једноставни људи. Једно је било сигурно, са савима је имао одличну комуникацију, заједницке шале, мале и велике разговоре. Важно му је било да је неко човјек, а не шта је ко и ко је ко.

Отисао је 2002. године испраћен, као и његов супруга непуну деценију касније, у великом броју својих ученика и пријатеља, премда су својим животом од ријечи ученици и пријатељи направили синониме.

(инфобирац.нет)