Милица и Драго Сабљак – брачни пар који је обиљежио зворничко школство
Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 20:03
Поводом јубилеја који ове године обиљежава зворнички средњошколски центар доносимо вам причу о брачном пару, Милици и Драгу Сабљаку, коју нам је испричала њихова ћерка Светлана Кљајић, која данас живи у Лондону, у канадској покрајини Онтарио.
Овом приликом јој се захваљујемо што нам је својим сјећањима приближила животе људи који су дали значајан допринос у развоју образовања, а самим тим и Зворника у цјелини.
Милица Сабљак
Милица Сабљак је рођена 11. фебруара 1928. године у Шапцу, од мајке Милке и оца Перише, који је умро када је Милица била мала, тако да га није ни запамтила. Миличина мајка, Милка, била је позната модисткиња, имала је свој кројачки салон у Шапцу и својим радом, како је говорила, и иглом одшколовала је двије ћерке на факултетима у Београду.
Милица је основну и средњу школу завршила у Шапцу. Након средње школе она одлази на студије географије на Приородно-математичком факултету Универзитета у Београду. У то вријеме, по завршетку факултета професори су још увијек имали могућност да бирају гдје ће се запослити. Милица је имала понуде на више мјеста, и по сјећању њене ћерке Светлане која нам прича ову причу, поред Краљева и Лознице, Милици је, такође, био понуђен и Зворник. Отишла је на сва три разговора за посао.
– Краљево ми се се чинило далеко. Лозница ми се тада учинила некако исувише прашњава, а тог неког лијепог, топлог прољећног јутра кад сам стигла у Зворник, Зворник је био окупан сунцем, чист, црвени камион је шмрком прао улице, и све ми се чинило лијепо и егзотично на неки начин. Све је мирисало. Најљепша је била смарагдно зелена Дрина и њене обале. И тако ја пређох мост и остадох у Босни – причала је касније Милица кад су је питали како је дошла у Зворник.
Након што је одлучила да прихвати понуду зворничке у гимназије, изнајмљује собу у кући ондашњег свештеника зворничке цркве и почиње да ради. Ту ће упознати свог будућег супруга, Драга Сабљака, који је у Зворник као директор школе већ дошао из Сарајева. Њих двоје ће се вјенчати 1955. године.
Као професор географије учила је своје ученике свему што географија треба да учи – ријекама, планинама, географским ширинама и дужинама, звијездама и земљама – али је у исто вријеме била особа танане, умјетничке душе, некако испред свог свремена, увијек испуњена љубављу. Једном ријечју, другачија.
Увијек се поносила чињеницом да скоро никада није изостала са наставе и да никада није каснила. Испратила је 40 генерација ученика уз изузетну љубав према свом послу. Никада је није напустио ентузијазам и увјереност да је бити просвјетни радник и преносити знање велика и одговорна мисија.
– Читав свој радни вијек је учила, стицала нова знања, издвајала интересантне чланке из новина, преписивала одломке из књига, како би на часовима као разредни старјешина, поред географије, учила своје ученике животним поукама, љубави, толеранцији, разумијевању. Све своје ученике је бескрајно вољела и поштовала и знам да је оставила дубок траг у животима тих људи, јер ми се многи и данас јављају, спомињући је по љепоти душе и узору који им је пружала – каже њена ћерка Светлана.
Била је, како сазнајемо, заљубљеник у природу, дуге шетње, цвијеће, Дрину, вољела је људе. Читала је пуно и увијек у људима препознавала само добро. Била је тиха жена, али пуна снаге, стрпљења и разумијевања за свакога. Никада никога није осуђивала. Презирала је подјеле свих врста.
Милица Сабљак је била добитник неколико значајних награда, а једна од најзначајнијих је Златна Медаља „Станко Николић“ највише признање које град Зворник додјељује заслужним грађанима, а које је 2009. године Милици додјељено на свечаној сједници Скупштине општине Зворник.
Под старе дане, у самоћи свога дома, открила је да има таленат за сликање. Сликањем је одмарала душу и испуњавала дане. Радила је мале аквареле пуне боја и радости. Када их је њена ћерка показала једном сликару, он је, не знајући уопште Милицу, рекао да је сликала као дијете, ведро и раздрагано, чисте душе.
Милица Сабљак је преминула 19. јула 2011. године, у Зворнику. Њена ћерка, која живи у Канади, била је уз њу у тим данима, сјећа се да јој је мајка Милица оставила списак коме шта да поклони, а њој је, како каже, оставила вјечно сјећање и понос што је њена ћерка.
Драгутин Сабљак
Историчар по струци, Драгутин Сабљак, познатији као Драго, рођен је у Сарајеву 1924. године. У Зворник је дошао крајем четрдесетих година прошлог вијека, као директор средње школе, свега неколико година по оснивању Ниже гимназије у Зворнику.
Био је прави ентузијаста, поштен и одан, а изнад свега одговоран. Спавао је по доласку у Зворник у учионици на клупи, док се није снашао и изнајмио собу. Ћерка Светлана се сјећа једне анегдоте из периода доласка њеног оца у Зворник, коју је сам испричао. Наиме, када је дошао, у школи је као послужитељ радила стара Рифа. Сама, старија жена, Рифа је Драга завољела као своје дијете које никад није имала. Кувала му је, прала, бринула се о њему. Једном је за потребе ликовног образовања била наручена скулптура која је, по природи ствари, била гола. Свако јутро када је Драго обилазио уционице прије уласка ђака, скулптура је била умотана у новинске хартије. Рифа је тада твдрила: „Велика је то срамота, директоре мој. Морала сам га пресвући.“
Драго Сабљак је био директор школе све до 1958. године. Касније је прешао у привреду и постао директор УПИ-јевог огранка у Зворнику. Слично као и његова супруга Милица, био је вољен и поштован од својих ученика, који су га читав живот ословљавали са „директоре“ и са којима се дружио до краја свог живота.
– Једне давне године, када сам ја била још у основној школи, тата је добио посао у Сарајеву и рјешење за стан. Ја сам се радовала томе, пошто сам много вољела баку, татину мајку, Илинку и дједа Славка, који су живјели у Сарајеву, као и моја тетка Драгица и тетак Михајло такође. И онда, изненада, тата се враћа и саопштава да без Дрине, пецања, Зворника и другара не може да живи тамо у Сарајеву. И тако смо остали“, прича нам Светлана, „и што је бака Илинка говорила, ко зна зашто је то добро.“
Поред школе коју је водио и обезбјеђивао кадрове, Драго је био изузетно вриједан и марљив човјек. Тополе поред Дрине су биле његово дјело и дјело његових ученика. Многе липе по Зворнику, по којима је некада Зворник био препознатљив, а које су на жалост у међувремену посјечене, такође су садили он и његови уценици. Тако је волио да се дружи са ученицима и у позним годинама. Тада би се евоцирале успомене и догодовштине из школских дана, а смијех и добра енергија увек су били ту.
Знао је све да ради, и није волио да му мајстори пуно тумарају по кући. Увијек је говорио да је сам свој мајстор за све, што је скоро и био. Поврх свега, Драго је био и фудбалер Дрине. Остао је упамћен као човјек кога су поштовали и вољели, али и он је волио људе и био веома друштвен и комуникативан. Био је духовит, шармантан, дивно је пјевао. Људе је волио без разлика. У кругу његових пријатеља могли су се наћи и високи интелектуалца, али и посве обични и једноставни људи. Једно је било сигурно, са савима је имао одличну комуникацију, заједницке шале, мале и велике разговоре. Важно му је било да је неко човјек, а не шта је ко и ко је ко.
Отисао је 2002. године испраћен, као и његов супруга непуну деценију касније, у великом броју својих ученика и пријатеља, премда су својим животом од ријечи ученици и пријатељи направили синониме.