Прича о Јулијани Лули Лазаревић – по многима најбољем средњошколском професору у историји Зворника

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 19:42

 

Јулијана и њена сестра Милица – извор: Старе слике

У причи о Милици Сабљак коју смо недавно објавили, могли сте да примијетите како смо рекли да је њена мајка, Милка, која је имала кројачки салон у Шапцу, својим вриједним рукама школовала двије ћерке на факултетима у Београду. Но, нисмо тада рекли да ће живот и њену другу ћерку одвести у Зворник и да ће обје свој радни вијек провести дружећи се са зворничким средњошколцима. Можда судбина и не кроји људске животе, али како ствари стоје, један кројачки салон има с тим посла.

Јулијана Лазаревић је рођена у Шапцу, 23. маја 1931. године. Завршила је Филолошки факултет у Београду, а након тога, декретом, како се то тада одређивало, свој први посао добила је у чачанској гимназији гдје радила годину или двије. На њено инсистирање пребачена је затим у шабачку гимназију. Њена сестра Милица је тада већ радила као професор географије у Зворнику. Једног дана Јулијана је отишла код своје сестре у Зворник и ту упознала свог будућег супруга, ветеринара Лалета Лазаревића. Услиједила је љубав и прелазак у зворничку гимназију.

Када се у Зворнику спомене име Јулијане Луле Лазаревић значајан број некадашњих ученика зворничке гимназије истиче да је то најбољи средњошколски професор у историји Зворника. То нису потврдили само њени бивши ученици него и њене некадашње колеге с којима смо, такође, имали прилику да разговарамо, и они су свједочили о њеној изузетности. На ту тему и на неке друге теме, разговарали смо са њеним сином Дејаном.

 

– Била је жена која је тражила знање, ред и дисциплину, била је веома строга, али и веома правична. Умјела је увијек и да помогне својим ђацима ако имају проблеме. Схвативши на вријеме да је то врло важно она се при Филолошком факултету у Београду додатно усавршавала у области психологије ђака. То је завршила како би могла што боље да разумије своје ученике. Она се савршено уклопила у једно вријеме у коме се заиста много тражило, јер зворничка гимназија се тако котирала да су на сарајевском универзитету говорили да им из Зворника долази ђаци међу првих пет гимназија у БиХ, најбољи студенти, који су заиста успјешно завршавали студије из различитих области – каже Јулијанин син Дејан.

Од Дејана смо чули још једну занимљиву причу која можда на најбољи начин илуструје педагошки приступ Јулијане Луле Лазаревић и уједно открива зашто су је ученици толико вољели иако је захтијевала, како је већ споменуто, рад, ред и дисциплину.

– Имала је једну одличну ученицу, Асју, која је била феномен у то вријеме, имала је скоро све петице. У мом одјељењу гиманзије, на примјер, било нас је двадесет и девет и били смо можда најбољи по успјеху, а имали смо четири одлична и осам врлодобрих ученика. Није се лако могло бити ни врлодобар. И онда је та Асја у трећем разреду гимназије одједном постала конфузна и почела је да добија двојке, тројке, јединице. Лула врло брзо то примијети и позове је на разговор. Знала је она одмах да је неко у породици болестан или је у питању љубав. Објасни јој Асја, искрено јој све исприча у четири ока, при том наводећи да ће да напусти школу. ʼНећеш ти ништаʼ, рекла је тада Лула. ʼЈа као разредни старјешина ти дајем недјељу дана слободно, имаћеш све оправдано, али прво ћемо ти и ја сад мало да поразговарамо, да ти увидиш да то није вриједно никаквих глупости. Иди, одмарај, размишљај, шетај поред Дрине, ради шта хоћеш, али да ми се вратиш за седам дана онаква каква си ми билаʼ. То је мени послије Асја причала. И она се заиста послије седам дана вратила и наставила поново са петицама – испричао нам је Дејан.

 

Када смо питали Дејана колико се разликовала Лула мајка у односу на Лулу професорицу, он нам је поновио да је Лула према својим ученицима била строга али правична, а да је он као син врло слично пролазио.

– Нисам иначе имао много попуста. Дошао сам у први разред гимназије и мислио сам да сам ја ту неки мангуп, јер ми је мајка познат професор, а стриц директор Гимназије, Чедо Лазаревић. Прво звоно, првог дана, велики одмор, обавеза је била да се изађе напоље. И ја горе на огради се клатим, говорим осталима, ма хајте ви, доћи ћу ја послије, остајем, хоћу нешто да завршим, и одједном такав ударац по глави добијем, умало нисам пао преко оног гелендера – с осмјехом се присјећа Дејан.

– Окренем се и видим, мој стриц, директор Гимназије који ме је тако погледао да сам се одузео. И сад памтим шта ми је рекао: ʼШта ти мислиш, магарчино једна, да имаш неке привилегије због мајке и стрица? Марш напоље! Немој да те видим више овдје.ʼ Таква је донекле била и она, можда не баш у том стилу, али без икаквих привилегија – прича Дејан.

Знала је Јулијана да подржи и ученике „мангупе“, шаљивџије, тако што се заузимала за њих и на наставничком вијећу и код директора, да се не избаце и школе. Говорила је да су то дивни људи, да јесу мангупи, али да нису зли. И дан данас се њеном сину јављају неки од њених ученика. Али, како још сазнајемо, није само тај однос према ђацима био извор поштовања које она и дан данас изазива. Дејан нам открива да је један од разлога и њено држање у друштву.

– Никад није изашла на улицу без тог неког свог шанел костима. Тад су све професорке носиле шанел костим. Дотјерана тако да за сваког има и осмијех и лијепу ријеч, осим кад су дошла нека тешка времена, кад јој је муж погинуо у саобраћајној несрећи, а ја сам био с њим у колима. Могу само мислити какав је то дан био за њу. Али увијек је била дама и тако се држала и у друштву и у граду и на радном мјесту – присјећа се Дејан.

На једној фотографији колектива зворничке средње школе, поред Луле сједи и домар Мујо. Дејан нам открива и разлог, што опет додатно осликава њен карактер.

 

– Домар Мујо је био један симпатични мршави чикица са својом беретком, брчићима и увијек је имао неки џемпер преко кошуље. Његово је било да замијени браве, поправи прозоре, да ложи зими угаљ и слично. Али био је неко с ким смо ми вољели да попричамо. Он је знао све о нама и ми о њему. Другим ријечима, један врло, врло упечатљив лик. Лула је инсистирала да се он слика на тој слици колектива. ʼНе може само професори, морате и Мују довестиʼ. Мујо је био један изузетно топао лик који је увијек дјеловао љутито и нервозно, али је у ствари био јако добар, мекан. Једноставно, неко кога запамтите. Позитиван човјек, исправан, прави гимназијалски домар – наводи Дејан.

Да је ово заиста тако, види се по Дејановом осмјеху, који не силази с лица док прича о домару Муји.

Искористили смо овај разговор да од Дејана добијемо слику не само о његовој мајци, већ и о школи у времену када је он похађао гимназију.

– У то вријеме било је обавезно да дјевојке носе кецеље, а момци су морали да имају мантилчиће до мало испод паса. Дјевојкама није било дозвољено никакво шминкање. На све те кецеље могао је само да се стави знак гимназије или број одјељења. Као што је то данас на престижним колеџима у свијету најнормалније, можда само на једном стилски јачем нивоу. Сви су били у том погледу равноправни, једнаки. Посебно је то било важно за дјецу са села. У сваком одјељењу је био један број ученика са села. Лула се између осталих трудила да се управо та дјеца не осјећају одбачено. Говорила је, ʼморате их прихватити, њима је тешко, они путујуʼ – прича и сјећа се Дејан својих средњошколских дана по одличним професорима и добром друштву. Споменуо је своју разредну, Милену Зекан, професорицу биологије, затим Садету Камишалић, професорицу хемије, професора математике Војина Пажина, историје Бранка Костова и др. Чуо је каже и за Барбару Негројевић која је била страх и трепет, неупоредиво строжа од Луле.

 

– Стварно смо имали шта да научимо. Имали смо бројне секције и те секције су биле баш развијене. Али смо и много учили. Постојали су кабинети за додатну наставу. Имали смо, рецимо, кабинет биологије гдје смо радили сецирање, мношто тих епрувета, скалпела, за органску хемију, за аналитику киселине, базе… Потпуно смо спремни отишли на медицинске факултете. Мимо редовне наставе била је та из биологије и хемије. Све што смо учили на правој години, ја ветерине, неко медицине, ми смо то већ радили у гимназији и било нам је много лакше – истиче наш саговорник.

Као успјешне ученике, не само из своје генерације, него уопште из средње школе у Зворнику, а који су касније имали запажене каријере, он је навео Јовицу Марковића, те Лулину ученицу, спикерку Радинку Капетановић (Марковић). Затим, „било је“, каже „доста добрих љекара. Драган Поповић и Мишо Хасановић су направили јаке каријере као директори у Сарајеву. Било је заиста доста успјешних, који су ишли или за Сарајево или за Београд.

 

Питали смо Дејана успут и за његов избор занимања.

– Ја сам наслиједио оца, значи да сам други ветеринар у генерацији. Мада ми је стриц, Чедо Лазаревић скренуо пажњу рекавши: ʼСинак, пази! Биће, колико ја видим, више ветеринара него стокеʼ. Већ тада је предвидио оно што ће се десити, а то би ми сигурно и отац рекао касније да је био жив. Један дебакл у сточарству, у коме је све мање нашег, а све више увоза. Али мене је то интересовало, или медицина или ветерина. И отишао сам на ветерину – вели Дејан, а у наставку своје приче се опет дотиче своје мајке, што нас, на неки начин, након ове корисне дигресије поново враћа главној теми.

– Исте године сам уписао студије и доживио трагедију са очевом погибијом. Требао сам да идем у војску и имао сам могућност да одложим војни рок за годину или двије или, пак, да идем некад до двадесет и седме, јер су имали у виду да ми је отац погинуо и да сам под стресом. Међутим, баш је Лула рекла, не.ʼЗа њега је сада најбоље да оде у војскуʼ – наводи Дејан.

Умјесто анегдоте за крај, Дејан нам је испричао још једну поучну причу из свог и живота његове мајке.

– У четвртом разреду сам био под притиском неких професора, а био сам нервозан због свега што ми се издешавало. И пукнем једном на часу енглеског, на нашег професора Мику, устанем и демонстративно напустим час. Нешто сам му и довикнуо у пролазу док сам излазио с часа. То је био прекршај за искључење из гимназије, камоли за нешто друго. Ја то испричам Лули. Она је претрнула кад сам јој рекао. ʼКако си то могао, па на шта то личи, шта ће ми сутра рећи тај човјекʼ, говорила је. Мико јој је сутрадан пришао у гиманзији, видио је како га гледа и рекао: ʼВидим да Вам је Дејан све испричао. Хоћу само да знате да је то за мене завршена ствар. Ја преко тога прелазим. Ја знам да је он под притиском два-три професора. Знам да му је отац погинуо недавно. Апсолутно га разумијем. Чак подржавам његову реакцију иако је била против мене.ʼ Људи су, дакле, заиста успјели да уђу у суштину, не да отаљавају посао. Е, то је и на мене утицало, та његова реакција. Тако треба реаговати, пробај да видиш шта је испод површине. То је нешто овако врло, врло занимљиво – закључио је Дејан Лазаревић, син Јулијане Луле Лазаревић која је 2010. године постхумно одликована највећим признањем града Зворника, Златном медаљом „Станко Николић“ за заслуге из области културе и образовања.

 

Поводом њене смрти, у августу 2001. године, познати пјесник и новинар Бранислав Брано Максимовић је у тадашњој штампи написао:

– Била је врстан професор, врстан интелектуалац, један од ријетких које је Зворник имао. Као гимназијски професор српског језика и књижевности извела је бројне генерације и остала је упамћена као неко ко је потпуно предан свом позиву, величини и значају образовно васпитног рада. Њени ученици, данас професори, инжењери, доктори, правници… памтиће је по њеним изузетним предавањима о Дучићу, Црњанском, Миљковићу, о српској народној епици, и напокон о Иви Андрићу чији је била велики познавалац и поштовалац, а колеге по досљедности, правничности и високим моралним вриједностима. Као што је живјела, тако је и радила. Као што је радила, тако је и живјела.“

(За ИНФОБИРАЧ: Станислав Томић)