Животна драма чувене зворничке професорице Барбаре Негројевић

PDFPrintE-mail

Сто година школе

Можда Барбара и није била толико строга колико је, „синко си мој“, живот био суров према њој

 

 

Међу некадашњим ученицима зворничке гимназије име Барбаре Негројевић остало је као симбол строгости. Прича се да су немирној дјеци у основној школи пријетили Барбаром, да ће видјети када дођу код Барбаре у средњу.

Ученици у присуству Барбаре Негројевић нису били мирни само у учионици него и ван ње. Фарук Ножиновић, њен колега, сјећа се призора када је Барбара пролазила школским ходником па је и за вријеме одмора владала потпуна тишина.

За строгост, односно принципијелност, коју је пратила правичност, чувене зворничке професорице латинског и француског језика смо већ знали, а оно што нисмо знали о њој доноси нам њена снаха, Оливера Негројевић, која данас живи у Новом Саду.

 

Барбара испред Свеучилишта у Загребу 1943. године

Када гледамо Барбарине фотографије не можемо да се отмемо утиску да ово „оличење стогоће“ има изглед дјевојчице. Можда Барбара и није била толико строга колико је живот био суров према њој. Како ћемо видјети, поред њеног професорског рада, иза Барбаре Негројевић стоји врло сложена и узбудљива животна прича.

Барбара је рођена на Митровдан, 8. 11. 1916. у Загребу, од мајке Љубице, Српкиње, и оца Ладислава Цигуле, чија је мајка била Италијанка, а отац Хрват. Године 1918. Барбара је као двогодишње дијете остала без оца који је умро од Шпанске грознице. Њена мајка се поново удала и из тог брака стекла два сина и кћер. Барбара је уписала и завршила језички одсјек Свеучилишта у Загребу. Године 1939. упознала је артиљеријског потпоручника Милоша Негројевића, рођеног 1912. године у насељу Врачев Гај, општина Бела Црква, од мајке Данице и оца Владимира. Интересантно је да је и Милошев отац преминуо такође од Шпанске грознице, као и Барбарин.

Милоша је војна служба одвела у Хрватски Карловац гдје је упознао младу професорку. Услиједиле су љубав и вјеридба, а брак је спријечен почетком рата и депортовањем Милоша у војни логор Анверса у Италији, одакле је са неколико официра прокопао тунел у ноћи између 15. и 16. 5. 1942. и побјегао. Као слијепи путник из Барија бродом се пребацио у окупирани Сплит.

Барбара и Милош вјерени, 1939.

Даљи расплет догађаја за Милоша Негројевића био је права драма у којој се историјски и идеолошки сукоби преламају преко леђа обичног човјека. О томе би се, често речено, могао написати роман или снимити филм. Познати су нам и одређени детаљи, али о њима ћемо неким другим поводом. Довољно је рећи, рецимо, да је по повратка у Србију ухапшен од стране СС јединице и спроведен у логор на Бањици. Два пута је извођен у групи у којој њемачки официр „играјући се“, штапом одабира жртве за стрељање.

Ослобођењем Београда, 20. 10. 1944. године Црвена армија и Народноослободилачка војка ослобађају и логор Бањица, а потпоручника артиљерије Негројевића мобилишу у НОВ, да би у прољеће 1945. године био послат на Сремски фронт. Једно вријеме је био и командант ослобођеног Алексинца.

Барбара је још као студент држала приватне часове латинског, француског, италијанског и југословенске књижевности како би могла помоћи школовање два полубрата. Један је као симпатизер југословенске идеје, студент права, Иван, измрцварен и убијен у Јасеновцу. Други брат је завршио медицину и дуго година био начелник Инфективне клинике у Бјеловару. Рат је провела као професор у Вуковару

 

По ослобођењу Барбара одлази у Алексинац и у православној цркви се 28.8.1945. вјенчава за Милоша Негројевића. Након тога, настаје нова животна драма, сада већ породице Негројевић. По пријави побратима, Милош 1946. године бива осуђен „у име народа“, свега неколико мјесеци прије него што ће му Барбара родити сина Мирослава. Вишегодишњу казну затвора Милош је провео у Лепоглави и Калварији, у Земуну. Након изласка, породица је била принуђена да се пресели у Добој, а потом у Зворник, уз редовне ноћне упаде ОЗНА-е.

Милош је ипак завршио економију и дуги низ година радио у „Јадру“, и био омладински тренер гимнастике, као предратни првак Балкана на двовисинском разбоју.

Професорица Барбара, висока 155 цм, енергична жена, јаког гласа и праведних принципа, до одласка у Зворник предавала је у Белој Цркви и уз тешку муку подизала дијете. Жена „народног издајника“, ишла је зими по снијегу да сијече дрва за огрјев. Ђаци су је памтили као строгу, али правичну особу.

Зворнички адвокат Милош Перић, испричао нам је нека своја сјећања са часа латинског језика код професорице Барбаре Негројевић.

 

– Кад су други предмети, ходамо по учионици док не дође професор. Међутим, када је латински сједимо сви мирно у тишини док не уђе професорица. Не знамо да ли ће нас питати, плашили смо се стварно. Барбара је обично тражила да се преведе нека реченица коју она зада из читанке. Ми напишемо испод реченица превод, али страх нас, јер ако она затражи да види и открије превару, готов си. Са нама је у разред ишао је двометраш Вито, кошаркаш и шаљивџија. Прозове њега Барбара да одговара, устаје Вито од два метра, а крај њега Барбара метар и по висине. Барбара гледа у њега и каже: ʼЕ синко си мој, ниси ти то добро научио. Хајде узми…ʼ И узме Вито нешто да прича као, а она дође код њега и каже му: ʼСинко си, спусти књигу да видим да ниси написао преводʼ. Он спушта књигу, а књига стоји изнад њене главе – с осмјехом се присјећа Перић и додаје:

– Она је предавала и француски, но већина нас је учила руски, пошто нам је разредна предавала руски, а Вито и Бранка Средојевић су учили француски. И тако, усходао се једном Вито пред час француског код Барбаре, питамо га: ʼШта је Вито, шта је било? – Јој само да ме данас не питаʼ, вели Вито. А њих двоје само.“

По још неким причама видимо да је професорица Барбара имала узречицу: „Синко си мој“. Мирзет Мустафић у својој књизи „Опрости ми“, спомиње Барбару Негројевић на неколико мјеста: „Тек што је почела школска година, почела су и прва испитивања из латинског, и то слагање времена. Професорица Барбара подиже Нешада Шабића да одговара.ʼПрофесорице, ја сам оставио латински за поправни.ʼ Професорица једва дође себи, па прозва Мирзета Мустафића да настави с преводом гдје је Енвер Дедовић стао. ʼПрофесорицеʼ, рече Мирза, ʼи ја сам, као и Нешад, оставио латински за поправни.ʼ Те године Нешад и Мирзет нису више стријепили од часова латинског,“ наводи се у Мустафићевој публикацији.

Затим у наставку налазимо и другу причу о Барбари Негројевић. „Ученик Боршнер Борис, сух и висок, био је болестан прошле недјеље, болио га је ʼстомекʼ, како је рекао, па сада одговара латински и некако савијен као да га опет нешто боли. Ријеч аферо, афераре мијења, али накарадно. Професорица га пушта да види докле ће све ићи. Борис се на крају захлађује са аферис, АФЕРИМ. ʼСинко си мојʼ, рече професорица, а затим се поче смјешкати, па онда гласно: ʼЛудо једна!ʼ Затим професорица настави кашљати, оно храпаво, па се ту и загрцну, изгуби дах и готово да ће пасти. Придржа се руком за ћошак клупе, сва блиједа. У разреду тајац, ученици непомични, помислише – умрије професорица. Мирзет, који је оставио латински за поправни испит брже-боље слетје до Мује у кухињу и узе двије коцке шећера и чашу воде и то донесе својој професорици. Професорица се опорави. Мирзет и Нешад нису пали те године на поправни. Професорица им је поклонила двојке, јер је те године ишла у заслужену мировину и није хтјела кварити себи те дане испитима – стоји код Мустафића.

Барбара Негројевић је умрла од карцинома у 57. години живота.

 

Доктор Мирослав Негројеви- понос зворничке Гимназије

Син Милоша и Барбаре Негројевић, Мирослав Негројевић уролог са међународном репутацијом, завршио је гимназију у Зворнику. Имао је несрећу да, због поменутог статуса, и у школи, и на факултету, и у војсци буде без икаквих бенефиција које су имали остали.

 

Са високим просјеком завршио је медицину у Београду и вратио се у Зворник. Ту је радио као хирург у екипи шефа Ђоје Стојановића. По препоруци доктора Стојановића, потражио је специјализацију и дошао на Урологију, у Нови Сад. Послије завршене специјализације, веома брзо је постао шеф оперативног одјељења, шеф ендоскопије, као и страни асистент при Университé Цлауде Бернард Лyон 1. Као стручњак, објавио је више међународно признатих радова, а једна оперативна модификација носи име по њему. Године 1986. први ради трансплантацију бубрега у Новом Саду, а укупно 35 током каријере.

 

Приликом једне вишечасовне операције, колега га је нехотично убо иглом пацијента зараженим хепатитисом Ц.

Био је предиван отац, супруг, домаћин, цијењен због своје човјечности и једноставности. Волио је своју малу радионицу у којој је, из хобија, радио дуборезе и позлату икона.

У политичком раду био је у вјечитој опозицији структурама које су гледале личне интересе. Четири године је био опозициони посланик у Савезној скупштини. Једно вријеме је био и потпредсједник Скупштине Новог Сада.

Хепатитис Ц довео је до појаве карцинома. Преминуо је 2010. године. За собом је оставио сина Михаила, кћерку Барбару, и супругу Оливеру.

 

Мирослав са супругом Оливером 1996. године у Скупштини града Новог Сада

(За инфобирац.нет приредио Станислав Томић)